Reči koje su mi se ovih dana, zajedno sa ostalim insektima motale po glavi, trebalo je pohvatati i poslagati nekim logičnim redosledom. Zvuči jednostavno, zapravo i jeste kada sam gajbi, a B.B. King praši u pozadini. Medjutim, onaj ko je izmislio "Živa glava na sve se navikne", očigledno nikad nije bio u Kambodži. Ili bar nije izašao žive glave, ne znam.
Bilo kako bilo, ležim u mreži (hammock), na ostrvu KohTaKiev u okviru nacionalnog parka Ream. Deda preko puta zajedno sa svojim psom razvlači neku lignju po plaži (navijam za psa), gekon ispod mene dobrih pet minuta vreba leptira veličine šake i zajedno sa Suz koja meditira stotinak metara dalje čine jedino što sežem svojim pogledom. Tihi okean naspram ni malo tihe zemlje omogućio mi je, posle ko zna koliko, najzad jedan zen trenutak. Ne znam koliko će trajati, ali nekako osećam da je pravo vreme da poslažem svoje reči.
Nisam siguran koju ono zemlju zovu "zemlja kontrasta", valjda Indiju, ali nakon svega što sam video i doživeo u Kambodži ne znam kako bih je drugačije opisao ako ne baš tim rečima, ali recite mi ako još negde ostaci hrane plutaju po vodi dok se krokodili serviraju u hamburgerima, a ljudi spavaju među drvećem dok majmuni kuntaju po manastirima.
Teško je opisati mesec dana ovako dalekog putovanja i spakovati to u neki mini blog, pa neću ni pokušavati. Na kraju, kada znam da me čeka još mesec dana, prvo kroz Vijetnam i Laos, pa povratak na Tajland, mislim da ću ipak sačekati da se vratim u Beograd, saberem utiske, pa možda kada se sve slegne bacim avanturu na papir.
Ovako, sa telefona, definitivno ne ide, ali šaljem pozdrave sa par fotkica. Toliko mogu!
Ovaj put, umesto priče sa dalekog istoka, odgovoriću na jedno pitanje koje mi je u različitim formama sa istom suštinom često postavljano u poslednje vreme... Razni ljudi me saleću sa "kako, otkud, sa čime", često praćeni komentarima "blago tebi", "zavidim ti", "hoću i ja", "vodi mene".
U principu, vrlo je jednostavno. Trik je u tome da tačno znaš šta želiš u životu. To je to. To je sve! Izaberi jedan put, jedan prioritet, najiskrenije! Šta TI želiš?!
Radim isključivo ono što volim. Bez izuzetka. Bez kompromisa. Živim za to i prosto na kraju živim od toga.
Nakon što sam izdžigljao iz stadijuma pubertetlije i adolescentije, slalumom eskivirao stereotipe koje su mi sredina i društvo nametnuli sa redosledom: "Škola - fax - pos'o - žena - deca - borba - smrt", te usled toga i neminovnim mačevanjem sa vetrenjačama, najzad sam uspeo da prikupljene stihove Crnog Džića: "More, Marko, ne ori drumova! More Turci ne gaz'te oranja", pretvorim u simboličnu frazu kojom se vodim.
Iskočio sam iz koloseka onog dana kada sam počeo da plešem. Pre desetak godina... Dobro, možda koju godinu ranije, kad sam od strica dobio CD "Me against the world", furao košarkaški dres Čivije preko duksa i preterano se ložio na And one mix tape, no, ipak, brejk krivim za sve što mi se kasnije desilo u životu.
Danas plešem, putujem, pišem, fotkam, snimam i živim od toga.
Nemam ispunjena očekivanja mediokriteta. Nemam ni radno vreme!
Imam samo ono što sam oduvek želeo.
Imam priče za laku noć svojoj deci.
Eto, toliko je lako.